СТРАХ ЧОВЈЕКОВ

О страху човјека и ужасу човјечанства пише, пјева наш Миленко Дачевић. 

Уживајте!  

Што желимо, да л' жељет' смијемо? Очи виде што им срце иште. Неспокојство души отров точи; то сасјеца срећу у зачетку. Кад се магла с врхова повуче, ми видимо да су ближе небу. Пред планином камен се не горди! Оштре зубе мраза ватра тупи, сува земља потребује кише, сламка трпи док је вјетар бије, противит' се не смје господару; када прође, она се исправља. Гријех животу љепоту изједа, колико се варљивим чинио, повратит' га човјек из се' мора, иначе ће блатом се гушити. Што страхујеш, чега ли се бојиш? Човјеку је дат један задатак, да он служи своме Створитељу, и велича свето име Творца, те је једнак са другим људима, над осталим може господарит'. Све што оком докучити може, дато му је да му се потчини, јер га душа од земље одваја, и води га бескрајном свемиру. Залутали пак на овом путу, одбацили своју свету дужност, тумараће по вјечитом мраку, свјетлост Сунца угледати неће! Миленко Дачевић, 2019.